Duško Đurović, dugogodišnji korisnik usluga ustanove “Naš dom 1935”, slobodno možemo reći legenda ove ustanove na svom FB profilu podjelio je status pod nazivom “Naših zajedničkih 40 godina rada Muhameda Musemića –u službi korisnika -da se ne zaboravi”. Prenosimo ovu priču o humanosti, posvećenosti i profesionalizmu bez korekcija!
Zadovoljstvo nam je da sa Vam podelimo samo delić zajedničkih uspomena o ne svakidašnjem čoveku ogromnog srca, koji je ceo svoj život posvetio upravo nama, korisnicima u Našem domu u Travnik-u, Muhamed Musemić, priča je koja ostaje za ceo život.
Sada već davne, u jesen 1985.godine, tačnije 14.oktobra iz semberske ravnice, nakon stečene diplome socijalnog radnika, u travnički Dom staraca stigao je novi socijalni radnik, Muhamed Musemić. Mislio je samo odraditi pripravnički staž, pa nazad u Sarajevo. Međutim, na sreću svih nas, ostao je. Ma, ima tu neke simbolike, jer svoje prve korake u službi počeo je u mesecu oktobru, mesecu koji je u znaku, brige o starim i nemoćnim osobama, ne sluteći tada da će to biti njegov život. U to vreme u domu je većina korisnika dolazila preko Centara za socijalni rad. Bio je veliki broj mladih ali i starih korisnika iz čitave Bosne i Hercegovine ali i gradova bivše nam Juge. Neko zbog svoje invalidnosti, potrebe za tuđom pomoći i negom,a neko iz želje da svoje penzionerske dane provede u društvu, a ne sami, bivaju smešteni u dom. Naš Muhamed, prvo kao socijalni radnik, a kasnije kao direktor doma, jedno vreme živeo je život unutar njega kao radnik zajedno sa korisnicima. Svakako neprocenjivo iskustvo jer je uvideo srž potreba samih korisnika iz nekog drugog ugla. Potreba je bilo mnogo, trebalo je preći trnovit put, izboriti se sa svim nedaćama s obzirom da se radi o vrlo ranjivoj kategoriji ljudi. Poštovao je svačiju sudbinu, bio podrška i snaga da što lakše prihvatimo svoje novo okruženje, nastojao da su korisnici vidljivi, da nemaju osećaj odbačenosti, razumeo bunt i nestašluke i nekako za sve imao opravdanje. I baš kao iz pasusa u Travničkoj Hronici od našeg Nobelovca Ive Andrića, gde stoji, ako te travnička čaršija prihvati ,prihvati, ako ne,gotovo, možes skidati zvjezde sa neba, ne ide. Često puta nije bio shvaćen od saradnika i struke ali nije mario za tim. Od svog mota: “Zadovoljan korisnik”, nije odustao – jer dom je naša druga kuća. Ljubav prema svom pozivu, entuzijazam i želja da uvek može i treba bolje, grade poverenje i rađaju prijateljstva za ceo život. Ma ko da sad gledam, kako nam konzerve sardine prebacuje u zdjelu, nareže koju glavicu luka i eto meze, za priču do kasno u noć. Učio je od nas neke druge životne lekcije, a mi od njega lepotu života sa druge strane kapije. Nije mu bio problem, kad zatreba upali sanitet da odveze korisnika u bolnicu i vrati ga nazad. Tamo gde nema lifta i rampe, iznijeti korisnika sa kolicima čak do trećeg sprata i nikad nije nedostajala volja i tehnika da to izvede, jer je hteo da uči i sluša. Ni ratne strahote i stradanja, teski i neizvesan period Covida -19 nisu mogle slomiti u njemu, njegovu blagost, dobrotu, odlučnost, borbu i viziju za dobrobit Našeg Doma, iznad svega korisnika i uposlenika. Vremenom, postadosmo raja, Muhamed je mnogima od nas više od porodice, prijatelj, drug, brat, pa i okumismo se. Asim kum Muhamedu, a Muhamed Bibi i Mehmedu, Duletu i Zoki i drugima… I onda kao i sada, naš dom bio je iznad vremena, kada su u pitanju potrebe korisnika, nisu čekali usvajanja deklaracije o poštovanju starih osoba, niti konvencije o pravima osoba sa invaliditetom. Poštovanje ljudskih prava živimo i radujemo se svakom danu sve ove godine.
Zajedno smo išli na utakmice, izlete, šetnje gradom, uživali u lepotama dvorišta našeg doma Basčaršije, Plave vode, Konaka, Beogradskoj Skadarliji, na splavarenju rekom Drinom u Bajnoj bašti i još mnogo toga. Ne voli da priča puno, više da dela govore o njemu.
Često u svom belom mantilu dođe na odjel u obilazak. Posebna je to radost i kao da sad slušam Šahu,Maru i Macu “Gde si Sunce naše, kako si nam? “Topla reč i prijateljski stisak ruke, uz neizbežno pitanje fali li šta i možemo li šta popraviti… Svoje vreme maksimalno posvećuje našim zajedničkim druženjima koja se prepričavaju uz šale i anegdote dok sa „Druškanom“ Željom pije pivu i sa posebnim guštom ćoknu se, uživa u lepotama Vlašića sa Šakijem uz crteže auta ,omiljenu picu, čips i kolu, odigra koji tiket sa Mujom, podrži Antin hobi golubovi, Alijinu ljubav prema životinjama, popije čašicu domaće sa Vladom, jutarnji nes sa Dragom i Macom, sasluša lepote stolarskog zanata od Salkana, kao i po koju pesmu koja Nenada pogađa u dušu. Obeležimo sve verske praznike, rođenje dece, a i gubitak naših najdražih jer sve je to život. Nije svako vreme bilo dobro, ali naš brat Muhamed je u svakom od njih, bio i ostao čovek, neko je ko uz našu ljubav nikad nije sam, koje svima nama poseban. Voli vas, vaša raja…